Blog

Stojim na stanici. Čekam. Autobusi i trolejbusi prolaze, ali se osoba koju čekam ne pojavljuje. Sećam se da su mi, kada sam tek počela da radim ovaj posao, rekli da arapsko poimanje vremena nije poput našeg, da su oni mnogo opušteniji u tom pogledu, ali je moje iskustvo tokom proteklih 5 meseci, bar u ovom pojedinačnom slučaju, pokazalo da nije uvek tako. Nakon desetak minuta pojavljuje se i ona. Prilazi mi sa osmehom i ljubi se sa mnom 3 puta. Za razliku od mene, ali i mnogih ljudi iz mog okruženja, primećujem da stranci koji dođu u Beograd pridaju mnogo više značaja poštovanju srpske tradicije, pogotovo oni iz zemalja koje drže do svoje tradicije.

 

S obzirom da se nismo videle skoro mesec dana i da nam je ovo prvo viđanje van uobičajenih uslova u kojima se srećemo, želim da joj pokažem Beograd iz mog ugla, da neke stvari o kojima smo pričale tokom časova vidi i uživo. Biti stranac u Beogradu ili na bilo kom drugom mestu na svetu nije jednostavno, pogotovo kada se nađeš u njemu silom prilika, ali i u tim slučajevima treba izvući iz toga nešto što je dobro i pozitivno.

 

Košava koja duva ne ide u prilog mojim planovima i prvo odlazimo do obližnjeg kafića. Kada smo se napokon smestile, kreće priča. Iako smo napravile pauzu u učenju srpskog jezika, ona se trudi da koliko toliko priča na njemu. Kada postane nesigurnija brzo se vraća na engleski, pošto se tu ipak nalazi u sigurnoj zoni.

 

A ko je uopšte ona? Kako se našla u Beogradu? Ona je jedna od retkih ljudi koji su imali priliku da dobiju azil u Srbiji, a kako se azil ne dobija tek tako jasno je da njena priča nije bajna i sjajna poput priča ljudi koji su u Beograd došli radi posla, školovanja ili u potrazi za ljubavlju. Uprkos tome što je hiljadama kilometara udaljena od svojih bližnjih i što više ne može da sa prozora vidi more i oseti njegov miris, ne odustaje od verovanja da će jednog dana sve doći na svoje mesto i da će pronaći sreću u životu. Na tom putu, utehu i osnaženje pronalazi u porodici, religiji, starim i novim prijateljima. Kada je došla u Srbiju, nije joj bilo teško da se prilagodi jer je mentalitet ljudi sličan. Jedina značajnija razlika je ta što su ljudi ovde otvoreniji, pogotovo žene. Tokom boravka u Srbiji stekla je i par dobrih prijatelja.

 

Dok sedimo i razgovaramo, kroz glavu mi prolazi koliko se promenila. Kada smo se prvi put srele, bila je povučena i fokusirana na učenje jezika, ali se vrlo brzo opustila i počela da priča o sebi i o zemlji iz koje dolazi, njenim običajima i tradiciji. Tokom časova koje smo imale posebno zanimljivo je bilo upoznavanje kulturoloških razlika, poput one da kada se ide u goste ne treba da se stoji direktno ispred vrata, već malo sa strane kako se domaćin ne bi uvredio.

 

S obzirom da nas vreme nije poslužilo, nakon kafića odlazimo u kratku šetnju po Kalemegdanu. Pričam joj priče o gradu, ljudima... Puno toga je zanima. Tokom šetnje, iznosi predlog da me pre nego što se rastanemo odvede do obližnjeg restorana na ručak, pošto je u njenoj zemlji običaj da se prilikom susreta jede nešto, a ne samo pije kao kod nas. Pristajem.

Dolazimo u restoran. Sada je ona preuzela ulogu vodiča i želi da mi pokaže deo svoje kulture. Ne dvoumim se mnogo oko izbora jela, već uzimam isto što i ona. Ipak je to njen teren, tako da uopšte ne sumnjam u izbor. Ručak je ovog puta zbog ograničenosti sa vremenom bio ekspresan, ali verujem da će u budućnosti biti prilike i za ručkove na kojima neće biti žurbe.

 

Vraćamo se zajedno jedan deo puta. Dok smo išle ka stanici zapazila sam ženu i muškarca arapskog porekla, ali nisam posebno obraćala pažnju na njih. Međutim, u autobusu je ta ista žena stajala naspram nas i kada je došla stanica na kojoj je trebalo da izađe, okrenula se ka nama i pozdravila nas. Na trenutak sam pomislila da se poznaju, ali se ispostavilo da je to još jedan od mnogobrojnih običaja sa kojima se susrela. Konstatujemo da bi ovde bilo čudno kada bi se na ulici pozdravljali nepoznati ljudi. Ubrzo nakon toga ustajem i ja. Pozdravljamo se i rastajemo, ali samo do sledećeg časa...

 

Autorka posta je Gordana Vukašin, pedagoškinja u Centru za zaštitu i pomoć tražiocima azila, koja radi sa decom tražiocima azila.