I maloletnici među azilantima

Vecernje Novosti 30. oktobar 2012.

U Centru za maloletne strane državljane trenutno boravi 12 dečaka iz Sirije i Avganistana. Od rata i nasilja beže već godinu dana. Vodili ih trgovci ljudima, prošli zatvore, golgotu...

maloletni azilanti

BEŽEĆI od čoveka, od ludila i razaranja, dvanaestorica dečaka iz Sirije i Avganistana, prošle su nedelje uhapšena u Šidu, na korak do hrvatske granice. Ratni vihor uredio je da zanavek budu izgnanici tuđih bitaka. Deca bez imena i prezimena. Maloletni azilanti.

 

Hleb i krevet ponudio im je grad za koji do juče nisu ni znali da postoji - Beograd. Naredne tri nedelje adresa će im biti Centar za maloletne strane državljane na Voždovcu. Ako podnesu zahtev za azil, a to čini većina, onda će biti smešteni u Banju Koviljaču ili u Bogovađu.

U međuvremenu, u dvorištu Zavoda za vaspitanje dece i omladine Beograd, poznatijem po imenu „Vasa Stajić", na prvi pogled bezbrižno sede i ćaskaju i, verovatno, samo za sebe kuju planove kako i šta dalje. Teško je utvrditi puteve kojima su ova deca stigla do Beograda i kojima će dalje. Većina se na put pun opasnosti uputila sanjajući da se dokopa Zapada i sigurnosti. Stigli su do Srbije i tu je, uprkos neizvesnosti, za njih već na neki način počeo bolji život. O onome kroz šta su prošli pričaju bez imena lokacija i ljudi.

- Tri meseca su me držali zarobljenog talibani u Avganistanu. Te sam dane proveo klečeći u podrumu ruku vezanih iza leđa - prelama, na slabom engleskom, Mehmet. Tek mu je 16 godina. - Davali su mi koji gutljaj vode svakog četvrtog dana. Tako sam gasio žeđ i kvasio skorele usne. I jedva nazirao svetlost iza crnog poveza, čvrsto stegnutog preko očiju. Ne sećam se ni da li sam, u tom mraku, uopšte išta i sanjao...

SAMO JEDNA DEVOJČICA U PRIHVATILIŠTU za decu na Voždovcu, centar za strance otvoren je 2009. godine. Do danas je kroz ovu tranzitnu stanicu prošlo 230 azilanata. Samo jedna devojčica (9), svi ostali su bili dečaci. Azilanti su iz Libije, Avganistana, Sirije, Maroka...

Sporim pokretima dodiruje oderane laktove. Ispod rukava „vire" ožiljci od lisica. Zarastaju rane, ali rez na centimentar-dva, ispod kolena desne noge, neće nikad.

- Doktori nisu mogli da je spasu. Atrofirala je. Na njoj sam čučao ta tri meseca - seče tihe rečenice sve brojnijim zarezima. Priseća se Mehmet i one prašnjave ulice na koju su ga izbacili, iz kola koja su se još kretala.

- Dok sam bio u zarobljeništvu i otac mi je ubijen. Granata nam je razorila dom. Nestao je u pepelu. Sve je nestalo. Odlučio sam da bežim.

Što dalje. Ostavio je zemlju, a u njoj majku, mlađu sestru, prijatelje...

- Sve što sam nekada imao, danas nemam.

U Turskoj je upoznao Burhana. Dečaka kojeg su roditelji, pred naletom vojske, poslali izvan granica Sirije. Ratom zahvaćene zemlje. U mirniju i lepšu budućnost, nadali su se. Na ramenu ranac, u ruci slika roditelja i nešto malo para. Ima 15 godina.

- Hapšen sam u Turskoj i u Grčkoj. Šest meseci sam proveo u zatvoru, delio ćeliju sa kriminalcima - priča Burhan u dvorištu „Vase Stajića". Onda odmahne rukom, kao da je sve to ništa. Druga ga briga muči, do neba.

- Molim se za oca i majku svake noći. Ne znam da li su živi. Hoću li ih ikada više videti. Pokušavam da se setim majčinog glasa, očevog lica.

Bežao je, kaže, na putu do sigurnosti, duže od godinu dana. Isto onoliko koliko i 11 drugih dečaka. Sreli su se negde usput. Ne kažu na čijoj zemlji, ni u kojem gradu. U grupi im je, kažu, mnogo lakše iako su tako „laka meta carinika". Ne govore svi istim jezikom, ali se razumeju. Drže jedan drugom strah. I nadaju se istom - mirnim noćima. Očekuju da će ih naći „negde u toj Evropi".

U Srbiji, Beogradu - jesu. Došli su do pola puta. Iza njih su ostali ratovi, zatvori, bili su žrtve trgovine ljudima... Ova deca su odlučna. U beg je uloženo sve što su njihove porodice imale, rizikovali su živote, prošli zatvore i za njih nema povratka nazad.

- Na svom putešestviju bili su zatvarani i tretirani kao kriminalci - kaže Dragan Rolović, direktor prihvatilišta na Voždovcu.

- Bili su eksploatisani, odnosno radili za 50, 100 evra za šest meseci, u fabrikama. Kada su ih policajci pronašli bili su prestravljeni. Mislili su da će ih ponovo neko zatvoriti i baciti ključ. Ali, kažu, ovde im se sreća osmehnula.

- Zahvalni smo Srbiji. Ljudima. Ovde nas niko nije maltretirao ili zatvarao - kažu uglas.

FaLang translation system by Faboba