Galerije

Izbeglice ostaju nekoliko godina ili čak trajno, integracija novi korak za Srbiju

Naša zemlja je i dalje mesto gde migranti borave sve duže, i to zbog neprihvatanja najčešće susednih zemalja, Hrvatske, Mađarske, Bosne i Hercegovine i Rumunije. Bez pravno regulisanog položaja ostaju na Balkanu i po nekoliko godina, iako ga posmatraju najčešće kao privremenu destinaciju. Koliko ih ima i šta moramo da uradimo u ovoj godini da bi rešili status migranata, samo su neka od pitanja na koja odgovore dao Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila.

Prošle godine je najmanje 27.000 migranata ušlo u zemlju, najveći broj je prošao, ali postoji jedan broj ljudi koji je konstantno tu, rekao je Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila. Taj broj se kreće između 5 i 6.000 u totalu. Nisu svi ljudi u centrima, neki se nalaze van smeštaja, bilo da se sami snalaze u urbanim mestima, bilo da se nalaze duž granica gde pokušavaju da pređu i da izađu iz Srbije. U Srbiji ima 16 centara za prihvat migranata i privremeni boravak od 24 časa, i pitanje je da li su svi ti kapaciteti popunjeni. Postavlja se i pitanje je da li mi imamo dovoljno kapaciteta jer su u mestima gde ima dosta ljudi svi kapaciteti skoro popunjeni. Međutim, u mestima na jugu Srbije ti kapaciteti su i dalje otvoreni i dostupni, ali problem je u tome što se najveći broj ljudi nalazi oko Beograda i na severu, i onda je teško da svi kapaciteti budu popunjeni sve vreme, odnosno da najefikasnije budu svi iskorišćeni. Naravno, uvek je poželjno imati i jedan određen broj kapaciteta u rezervi. Vreme je loše, svedoci smo da je jako teško i u tom smislu, kapaciteti koji bi odgovorili njihovom ostanku u toplim uslovima čak i u većem broju kao rezerva bi trebalo da postoje. Pitamo se i šta je sa onima koji su napolju na ovom minusu i po snegu i led. Teško je zamisliti kako to izgleda na ovom vremenu biti napolju, spavati napolju... Niko ne želi da bude napolju, svako bi želeo da se smesti, međutim kako se ljudi nalaze blizu granica, neki su gurani nazad ilegalno iz drugih zemalja u Srbiju. Oni su jednim delom nesnađeni, nema mesta u sredinama gde se oni nalaze da se smeste. U pitanju su mesta u Vojvodini pre svega, i ti ljudi pokušavaju da prebrode svaki dan kroz šetanje, pokušaj da se negde sklone od lošeg vremena, da se ugreju. Njima je jako teško, tu ima dosta i maloletnika, različitih kategorija ugroženih migranata iz različitih zemalja. Prema procenama našeg Centra nekih 300 ljudi samo u Vojvodini se nalazi van smeštaja.

Na pitanje odakle najčešće dolaze i kako, Đurović je rekao da ljudi ulaze iz pravca Bugarske i iz pravca Makedonije i dalje, jedan deo iz pravca Kosova, to su neki novi trendovi. Ulaze uz pomoć krijumčara najčešće, međutim pokušavaju i sami da pređu granice. U ovakvim uslovima prosto je nemoguće zaustaviti kretanje ljudi, a kada uđu onda gravitiraju prema urbanim centrima gde se mnogi i sami snalaze. Građani su sigurno videli ljude na ulici, vrlo često iz zemalja Azije i Afrike i mnogi pokušavaju da se sklone u privatnom smeštaju i da nađu spas od lošeg vremena. Pitanje je zašto se u poslednje vreme sve češće zadržavaju kod nas u zemlji. Odgovor je da Srbija polako ali neumitno postaje neka vrsta tampon zone, predvorje za Evropsku uniju, zbog okolnosti koje Srbija teško može da kontroliše. Na jugu, ljudi dolaze iz Turske, ulaze u Grčku pa idu dalje preko Makedonije ili direktno iz Bugarske u Srbiju i taj proces je nezaustavljiv. Sa druge strane, ta praksa ilegalnog guranja ljudi u Srbiju je alarmantna. Tim APC/CZA na terenu svakodnevno viđa pojave gde se ljudi, porodice, deca, čak i maloletnici bez pratnje guraju nazad u Srbiju. Njima se ne omogućava da traže azil u susednim zemljama, već se oni preko granice tokom noći guraju nazad u našu zemlju, i to je jedan konstantan proces. Imamo jedno kruženje ljudi koji pokušavaju, vraćaju se, to traje, mnogi se nadaju da će uspeti, a onda se dešava da ih čak iz Slovenije vraćaju u Srbiju, tako da u tom smislu ne vidi se da će tu biti promena. Mi ćemo konstantno imati određen broj ljudi koji je u zemlji.

 

Ilegalni boravak migranata u zemlji može da donese različite proobleme. Jako je teško urediti taj položaj, jer kada su ljudi negde ilegalno pre svega su oni ugroženi. Zamislite da nemate nikakvu ispravu, ako neko pokuša da ukrade nešto od vas ili da vas istuče, da vas zloupotrebi vi ćete se plašiti da to prijavite policiji jer nemate mogućnost da ostvarite nikakav vid zaštite i to je veliki rizik za te ljude, ali i za ljude iz lokalne sredine gde se oni nalaze. Involvira se na neki način i kriminal i daje se prostor onima koji su se na neki način ogrešili o zakon da iskoriste ove ljude. Postoji određen broj ljudi koji je u sistemu, međutim to nisu svi i ti ljudi ulaze u sistem kroz traženje azila ili kroz druge postupke koji postoje. Sa pravnog aspekta ali i potreba, ljudi u ilegalnom položaju ne smeju da postoje u zemlji. To je pucanje u nogu i društvu i mi moramo da uradimo sve da bi ljude učinili vidljivim institucijama.
Da bi ih Srbija učinila vidljivijim, može da ubrza procedure rešavanja statusa azila, isto tako i sve druge procedure koje su vezane za migraciju. Može da ih prepozna brže, da se tu uloži poseban napor pre svega Komesarijata za izbeglice, da te ljude učini vidljivim, ali i da donošenje odluka bude isto tako efikasno jer i nama je u interesu da znamo da li ti ljudi ostaju ovde zauvek ili neko vreme ili nemaju osnova da ostanu u Srbiji i da se onda preduzmu neke druge mere. Neodređen položaj ovih ljudi nikome ne ide na ruku. Ove godine se integracija čini kao jedan novi korak, ali i tabu tema za javnost o kojoj se mnogo ne govori. Ali, ako ljudi borave tu nekoliko godina oni faktički žive ovde. Ako su ilegalno, treba na neki način da budu vidljivi, ako su legalno onda moramo da ih podržimo da se invloviraju u lokalnu sredinu na način da budu prihvatljivi domaćim građanima i da postoji interakcija između naših građana i njih, da oni koji dobiju azil imaju pravo i po zakonu da ostanu u zemlji i da vide Srbiju kao svoju novu zemlju u koju veruju.

Postavlja se pitanje zašto je integraciija teška u Srbiji? Zašto teško ide? Teško je jer Srbija nema nikakvog prethodnog interkontinentalnog migracionog iskustva. Nije to Engleska, nije Nemačka, nisu to zemlje koje su se već suočile sa tim problemom. Najbolji primer je Austrija koja je dosta dugo razvijala ovakvu praksu integracije. U takvim zemljama, integracija je pre svega u rukama lokalnih sredina koje su ojačane i lokalnih samouprava, tako da gradske vlasti mnogih gradova daju sve od sebe da ljude uključe, i sistem je razvijen. Ovde, kapaciteti znanja su jako svedeni i skromni i mngoo toga ostaje da se kroz praksu iskristališe i nauči. Međutim, tu je potrebna dobra volja i razmena iskustva. Mi smo nedavno imali kolege iz Grada Beča koji je poznat po tome da najviše radi na integraciji. Razmena iskustava je bila dragocena i mi možemo da preskočimo godine koje su njima protekle, a nama potrebne sa iskustvima koje oni imaju.

Važno pitanje je i kako i šta sa onima koji reše da ostanu u Srbiji. Kada ljudi dobiju azil i kada reše da ostanu, njima je jako teško. Posle dobijenog rešenja o azilu (koje se ne dobija brzo, prošle godine je negde oko 20 ljudi dobilo rešenje, a do 01.12. oko 7800 je izrazilo nameru, a to ne znači da drugi ne zaslužuju, već se samo nije na vreme donela odluka) oni koji ga dobiju suočavaju se sa nizom pitanja: kako da se uključe u društvo, kako da se zaposle, kako da se snađu... Tu im pomaže tim APC/CZA i drugi na lokalu, ali potrebna je mnogo veća organizovana podrška sistema da bi ti ljudi postali samostalni, da ne zavise više ni od sistema i da mogu potpuno da se uključe. To su ljudi najraznovrsnijih profila, studenti, mladi, porodice... Građani treba da imaju u vidu da to nisu samci koji su opasni, krše propise ili kriminalci, već da su to ljudi kao svi mi. Oni koji su zaslužili azil su građani kojima definitivno treba podrška. Bitno je imati u vidu, a o tome se malo priča je da ljudi koji dobiju azil i ostaju vide Srbiju kao svoje utočište. Nemaju nikakav loš osećaj prema zemlji, vide da je narod dobar, vide da je mentalitet vrlo sličan, tako da je to velika prilika za nas da se pokažemo kakvi smo, a sa druge strane je i prilika da unosimo neku novinu i novi život u lokalnu sredinu i na neki način bogatimo i sami sebe. Među njima ima i dosta dece, što je bitno jer u lokalnim školama dece uvek fali. Oni se najčešće najbolje i uklapaju.

Postoje hiljade priča migranata i sve su vrlo specifične i pamte se. Jedan od takvih primera je jedan čovek koji je dobio azil u Srbiji, a izbegao je od progona u Avganistanu i radi kao prevodilac, govori više jezika i obrzaovan je. On razmišlja da kupi imanje ako može i sanja o tome da uzgaja koze, što je vrlo interesantno. Kaže da želi mir, da se posveti prirodi i da se bavi uzgajanjem koza ili drugih životinja, i naravno želi da dovede porodicu, ima nekoliko dece koja su mala i to je sledeći korak u integraciji. On je prošao razne izazove, veliku nesigurnost, strah šta će biti, da li će dobiti azil ili neće. U tom procesu su mu pomagali psiholozi i pravnici, ima i prijatelje koji se brinu za njega. Trenutno živi u Beogradu, a planira da ode za Smederevo. On je primer jednog čoveka koji je prihavtio našu zemlju kao svoju i hoće da doprinese na svaki način.

FaLang translation system by Faboba