Pružanje informacija i monitoring duž Hrvatske granice
APC/CZA mobilni timovi redovno prate situaciju na granici sa Hrvatskom, a u okviru projekta praćenja situacije na granicama i negativnih praksi prema migrantima i izbeglicama koje finansira OSIFE. Jedna od redovnih poseta je bila i poseta APC/CZA socijalnih radnika i pedagoga, koji su zajedno sa prevodiocima, kulturnim medijatorima i praktikantima posetili napuštene fabrike u i oko Šida i duž granice sa Hrvatskom 18. i 20. aprila 2018. godine.
Neka od zapazanja naših službenika svedoče o sledećem: Samo dva dana, a jedva da srećemo ista lica. Nailazimo na mladiće i dečake koji očajnički pokušavaju da odu u Hrvatsku tokom noći i odatle nastave u druge evropske zemlje u kojima se nadaju da ih čeka bolja budućnost.
Neuspešni su, samo u najboljem slučaju bivaju uhvaćeni u kamionu i samo vraćeni u Srbiju, a gotovo uvek uz slomljene mobilne telefone, pocepane papire, udarce pendrecima po nogama i uz uvrede. Nekoliko dana se odmaraju a onda pokušavaju ponovo. Srećemo tinejdžere koji su kao svoju sudbinu prihvatili ovu stalnu borbu ka boljem, i svo nasilje i uvrede kao neminovnost. U malim rančevima, po džepovima drže kontakte ljudi koji im pomažu, porodice, priznanice podignutog novca preko Western Uniona.
Žele da se naspavaju, da budu u miru u nekom od obližnjih kampova ali tamo im govore da nemaju papir za taj kamp. Pokušavamo da intervenišemo i tražimo da se maloletni bez pratnje roditelja obavezno odmah prime u najbliže kampove. Pružamo im informacije o pravima u Srbiji, o njihovom položaju, informišemo ih o opasnostima koje im prete od krijumčara i trgovaca ljudima, pokazujemo im mobilnu aplikaciju preko koje mogu da prijave zloupotrebe i dobiju sve potrebne informacije.
Komentarišemo situaciju u Evropi, tekstove u medijima i informacije koje kruže među njima, dajemo im primere i ljudske priče drugih migranata. Iako su im mnoge priče poznate, mnogi se nadaju se da će baš oni uspeti u sledećem pokušaju. Međutim, položaj ovih ljudi je težak, a oni su sve ranjiviji jer su potpuno nevidljivi za institucije i sistem. Izloženi nasilju, svesni da ih institucije ne žele i da ih posmatraju kao manje vredne ljude koji žele samo da nastave dalje, oni prihvataju svoj položaj i sve više ulogu žrtve dok gube psihofizičku snagu i volju da se sa svim pretnjama i opasnostima izbore.
Ipak, naše posete i pomoć cene, a najviše cene toplinu, to što ih poštujemo i prihvatamo kao ljudska bića, što mogu da dobiju potrebnu i provrenu informaciju o svom položaju, o pravima, obavezama i onima koji im mogu pomoći, što mogu da porazgovaraju, podele svoje probleme i teškoće u nadi da mogu da traže pomoć i da se izbore sa dnevnim izazovima i opasnostima koje ih vrebaju i sopstvenim traumama i strahovima koji ih progone na putu.